Заборављени хомосексуалци

Хомосексуалним женама, дакле лезбејкама, је често много теже него геј мушкарцима. Оне су дискриминисане зато јер су жене, али и због сексуалне оријентације. Жене у просеку зарађују мање од својих мушких колега. Намећу им се препреке на радном месту; у многим руководећим положајима скоро да и нема жена. Често као самохране мајке морају истовремено да се баве и послом, и децом, и то без да добију финансијску и моралну подршку од своје средине.
Вековима су жене искључиване из друштвеног и политичког живота – у Аустрији су тек 1918. године добиле право гласа – те су морале да живе у својим кућама, као „лепотице које служе супрузима“, или стално са задужењима са децом и домаћинством. У неким земљама је и данас тако. Жене немају право да одлуче саме о својим животима – очеви, браћа, супрузи или синови одлучују за њих.
У друштву, у којем доминирају мушкарци, су лезбејке још мање приметне, него хетеросексуалне жене. Често их се вређа јер су „мушкобањасте“. Не дозвољава им се право на женственост. Постоји предрасуда да су лезбејке жене, које уствари желе бити мушкарци, баш као што се за геј мушкарце говори, да они уствари желе бити жене.